Pobunjene čitateljke, kolektiv mladih književnih kritičarki iz zemalja nastalih na tlu Jugoslavije, svoju prvu kolumnu posvećuju pitanju klase u savremenoj regionalnoj ali i svetskoj književnosti. Nevidljive granice društva, osećaj (ne)pripadanja, privilegije i diskriminacije, i kompleksni međuljudski odnosi nalaze svoje mesto na stranicama ovih knjiga.
Tema klase u književnosti, kako zapadnoj, tako i regionalnoj, postepeno je nestajala od 1980-ih godina usled uspona i konačne dominacije neoliberalizma. Književnice/i su sve češće svoje priče smeštali u tobože besklasne svetove, dok su u književnostima bivše Jugoslavije nacionalna svest i identitet zamenili do tad široko prisutnu temu klase.
Ipak, iluzija „kraja istorije“ i liberalne utopije u koje bi nas kapitalizam trebalo odvesti nije potrajala dugo. Sa gotovo neprekidnim krizama koje proživljavamo u 21. veku, uključujući i Veliku recesiju 2008. i pandemiju, klasa se vraća u književnost. Danas stvara čitava nova mlađa književna generacija u kojoj je klasa jedna od vodećih tema.
Raspon žanrova, stilova i uglova kroz koje književnost pristupa temi klase je ogroman. Danas, čini se da je pristup ovoj temi kroz duboko lična i emotivna iskustva, često nelagode ili srama, jedan od omiljenijih. Ovo sugeriše i naš izbor dela nastalih na području od okeana atlantskog do mora jadranskog.
Jako česta tema su kompleksnost osećanja i odnosa u porodici usled klasnog uspona jednog od članova, gotovo po pravilu same pripovedačice i junakinje priče. U romanu Jedna žena, Ani Erno se suočava sa majčinom smrću i beleži njen život dotičući se njenih siromašnih početaka u ruralnoj Normandiji, njenog teško izvojevanog i ponosnog statusa pripadnice radničke klase, ali i otuđenog odnosa majke i ćerke koji proizlazi upravo iz klasnih razlika među njima.
Događaj Ani Erno predstavlja autorkino lično svedočanstvo o izvršenju ilegalnog abortusa 1960-ih. Roman iz rodne, kao i iz klasne perspektive, predstavlja užase društva koje ograničava pravo na abortus. Erno u jednom segmentu opisuje kako je svesna da kao tadašnja studentkinja trpi diskriminaciju od medicinskog osoblja mnogo manje spram seksualnih radnica i siromašnih žena.
Popularni autobiografski roman Eduara Luja Gotovo je s Edijem Belgelom doprinosi ovoj temi preplićući iskustva klasnog i seksualnog srama. Dirljivo, ali bez sentimentalnosti, Luj prenosi prezir svoje radničke porodice prema gej ljudima, naročito muškarcima, i sram koji oseća zbog sopstvenog seksualnog identiteta. S ovim prezirom isprepleten je i prezir prema ’uglađenoj’, obrazovanoj srednjoj klasi, kao i Edijeva posledična nelagoda spram sopstvene želje za obrazovanjem.
Stjenice Martine Vidaić bave se otuđenošću u porodici u postsocijalističkom kontekstu priobalja Hrvatske. Junakinja Gorana je uspešna (dr) arhitektica u Zagrebu, zbog čega se članovi njene porodice prema njoj naizmenično odnose sa strahopoštovanjem, divljenjem, prkosom, cinično, podrugivački, sa preteranom nesigurnošću i sa preteranim samopouzdanjem, podcenjujući je i precenjujući je. Gorana čezne za pripadanjem svojoj porodici, ali isto tako i za bežanjem od nje, od njenog načina života više nego od samog siromaštva.
Osim u porodične, savremene književnice/ke interesuje uplitanje klase i u ljubavne odnose. U romanima Sali Runi, na primer, klasna nelagoda je jedan od faktora koji bitno određuju dinamiku radnje ljubavnih zapleta. Roman Razgovori s prijateljima istražuje alternativne oblike ljubavi i poigrava se sa jasno utvrđenom hijerarhijom odnosa moći. Klasna pripadnost likova bitno određuje kompleksnost njihovih međusobnih odnosa, ali nikada na očekivane i jednoznačne načine. U trouglu bračne prevare muškarac je pasivan i submisivan, supruga nije žrtva, a najdeprivilegovanija osoba, mlada i siromašna studentkinja Franses, najčešće preuzima najveću kontrolu.
U Normalnim ljudima, studentski život siromašnog Konela na prestižnom Univerzitetu Triniti obeležen je osećanjima nepripadanja i nesigurnosti, čak i kada uvidi da su lakoća i samopouzdanje njegovih kolega izraz njihove klasne, a ne intelektualne nadmoćnosti. Merijen, koja novca ima na pretek, uzima njegov značaj zdravo za gotovo. Iz ovog razilaženja perspektiva, iskustava i osećanja, proističe jedan od najvećih nesporazuma u romanu.
Savremeni romani istražuju i proširuju naše razumevanje iskustva prekarnosti. Autofikcionalni roman Mirovanje Dunje Matić predstavlja pseudodnevnični zapis u kom protagonistkinja preispituje teme rada u kulturi, porodičnih, partnerskih i prijateljskih odnosa, uticaja pandemije na društvo i društvenog i kulturnog nasleđa Jugoslavije. Protagonistkinja je kulturna radnica, i nesumnjivo pripada srednjoj klasi, ali živi bez prava i privilegija koje obično dolaze sa tim statusom. Mirovanje je jedan od regionalnih romana koji odlično objašnjava prekarijat milenijalske generacije i rada u kulturi.
Kako klasna pozicija oblikuje osećanja, perspektive, ukus, očekivanja od života i drugih ljudi, predstavljeno je, možda i najtemeljnije do sada, u romanu Gorana Ferčeca O životu radnice krajem dvadesetog stoljeća, u epskom formatu, ali kroz subjektivnu perspektivu protagonistkinje. U jednom od prelomnih trenutaka romana, naša bezimena junakinja sa žurke odlazi sa čovekom koga istinski ne želi. Po određenom automatizmu osobe bez osećaja za mogućnosti i kontrolu nad svojom sudbinom, završava u nesrećnom braku sa tim čovekom.
Klasa nije samo novac, čini se da romani sugerišu, nego i ceo pogled na svet, iskustvo i najličnija osećanja.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u prvom broju Vogue Adria (marta 2024). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.