Svim čitaocima i čitateljkama savremene književnosti koju pišu žene dobro je poznata tema teških i konfliktnih odnosa majke i ćerke – setićete se odmah Elene Ferante. Italijanska autorka ipak je samo vrh ledenog brega; koliko često ste u svom čitanju sretali sličan odnos, a koliko često suprotan – pozitivan, nežan, skladan? Naravno, ovakva tematizacija majčinstva i devojaštva zasluženo je okupirala pažnju i književnica, i čitateljki i kritičarki, omogućivši im da izraze i artikulišu neka važna iskustva. Sada, desetak godina od Napuljske tetralogije i njenih brojnih iteracija u književnosti i na filmu, i nakon gotovo jednog veka ženske književnosti koja tematizuje edipovski majka-ćerka odnos, postoji izvesno zasićenje. Pitale smo se, šta je sa toplim međugeneracijskim odnosima u porodici?
Setile smo se Leta kada sam naučila da letim Jasminke Petrović (2015). U osunčanom dvorištu jedne neobične kuće na Hvaru sede tri žene – trinaestogodišnja Sofija i njene baba Marija i nona Lucija. Igraju remi do ponoći, smeju se, raspravljaju, poveravaju i vole. U pratnji ove dve žene Sofija će otkriti da na Hvaru postoji čitav jedan svet za koji nije znala, a kome pripada. Na jednom drugom hrvatskom ostrvu, Korčuli, osamdesetih godina prošlog veka, nalazimo devojčicu Nelu i njenu baku koje „usput brbljaju kao dvije stare prijateljice“. „Baba je moje najdraže društvo“, kaže junakinja Moje dote (2021), romana Nore Verde, „babin prirepak“, ponosna na svoju baku, na njeno držanje i ponašanje. U sličnom periodu, ali mnogo drugačijem prostoru, između Teherana i Beča kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina, devojčica Marjane odrasta kroz jedan dirljiv i nežan odnos sa majkom, kao i sa bakom (Persepolis (2000) Marjane Satrapi). U fikcionalnom gradiću u državi Teksas prošlo je šest meseci otkako je šesnaestogodišnja Willowdean, protagonistkinja romana Krofnica Julie Murphy (2016), izgubila svoju tetku Lucy. Sećanja na odnos sa tetkom ispunjavaju pukotine krhkog samopouzdanja glavne junakinje, a u njima Lucyin glas “kao topao med” ublažava gorka iskustva kroz koja Willowdean sada prolazi sama.
Mlade junakinje ovih priča odrastaju uz emotivnu podršku, znanje i iskustvo svojih pretkinja. Uče sve od svakodnevnih praktičnih stvari poput kuvanja, preko svoje porodične istorije, do širih društvenih kodova i snalaženja u njima.
Marjane i Willowdean uče od žena u svojoj porodici i kako se pobuniti protiv nepravde. Persepolis počinje osećanjem ponosa mlade junakinje na fotografiju majke sa protesta. Islamska revolucija u Iranu 1979. godine, čijem nasleđu i danas svedočimo, zatiče junakinju Persepolisa kao svojeglavu devetogodišnju devojčicu bujne mašte. Majka uči Marjane opreznosti i kako da se zaštiti od opasnosti u promenjenom, nepoznatom svetu, ali isto tako i tome kako da pruži otpor novom poretku stvari. U Krofnici tetka još od malih nogu uči Willowdean kako da joj ni sopstveni odnos, ni odnos drugih ljudi prema njenom gojaznom telu ne predstavlja prepreku u životu. Zahvaljujući uzoru svoje tetke, i njenim rečima ohrabrenja, Willowdean se na pritiske okoline ne povlači, već zajedno sa drugim devojkama diskriminisanim zbog svog izgleda podriva same standarde ženske lepote.
Važne lekcije koje čine odrastanje mladih junakinja, pored buntovništva, jesu i učenja o poreklu. Moja dota iz naslova romana Nore Verde, odnosno miraz koji mlada protagonistkinja Nela dobija u nasledstvo od svoje bake, zapravo su bakine brojne pripovesti, pre svega one o porodičnoj istoriji i zbegu u El Shatt za vreme Drugog svetskog rata. Moja dota je roman o odrastanju, Bildungsroman, ali i roman o sazrevanju umetnice, Künstlerroman, i uloga bake, vešte pripovedačice, centralna je za oba razvoja junakinje. Upoznajući nonu Luce tokom svog letovanja na Hvaru, junakinja Leta takođe upoznaje svoju porodičnu istoriju, onu o kojoj se vrlo retko i vrlo šturo govorilo u njenom domu u Beogradu. Prikupljajući fragmente znanja iz razgovora sa babom i nonom Sofija uči o Jugoslaviji, o ratovima devedesetih, kao i posledicama ovih događaja čiji uticaj sada može da prepozna i u ličnom iskustvu.
Bake, tetke i majke pružaju našim junakinjama i prva znanja o menstruaciji, o seksualnim i ljubavnim odnosima, o sopstvenom telu. Mimo stereotipa o starijim generacijama, baka Lucija sa Sofijom otvoreno razgovara o sigurnom seksu, samopouzdanju, bezbednosti i osećaju sigurnosti u intimnim odnosima, dok je baka u Mojoj doti, ovoj priči o kvir odrastanju, jedina koja prihvata unukino ‘muško’ ponašanje i ‘muški’ izgled, i time jedina pored koje Nela može da bude ko jeste.
Starije ženske figure su toliko značajne mladim junakinjama, ali odrastanje ipak nužno uključuje i distanciranje od uzora. Ono što se čita iz ovih priča je da upravo prakse ljubavi, nežnosti, podrške, ohrabrivanja i prenosa znanja postaju integrisano iskustvo, ono koje protagonistkinje nose kroz svoje formativne godine i uz pomoć kog pronalaze načine da se sigurnije kreću kroz nepoznati teren odraslosti. Baš zato što je formirano na ovakvim vrednostima, to iskustvo im omogućuje da delaju samostalno i budu spremne za ključne životne trenutke.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u Vogue Adria (april 2024). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.