Prošle godine objavljen je jedan od retkih primeraka domaćih romana koji se bave muzikom iz pera jedne autorke, Led.otapanje Emine Smailbegović. On je prevashodno iz generacijske perspektive novina spram drugih romana na ovu temu, ali i izbegava jedan od klišeiziranih aspekata ‘muških’ ‘muzičkih’ romana: neubedljivi ili nedovoljno razvijeni lik žene.
Sva četiri ‘muzička romana’ pokazuju i mnoge zajedničke tendencije: romani su prožeti muzičkim referencama, strukturirani su po modelima muzičkih formi, i muziku koriste i kao bogato asocijativno polje i kao važnu temu.
Tu, che di gel sei cinta
(Ti, okovana ledom)
Najnoviji, treći po redu roman mlade autorke Emine Smailbegović, Led. Otapanje (2024), roman je za ljubitelje klasične muzike. Roman komunicira sa Turandot, nedovršenom Pučinijevom operom, i strukturiran je prema modelu opere, u tri čina. Led. Otapanje je neobičan spoj generacijske priče o ljudima rodjenim 90ih godina i konzervativnog pristupa koji odbija priznati političnost umetnosti. Roman donosi priču o prijateljstvu četvoro mladih visokoobrazovanih ljudi u Italiji, ispripovedanu iz perspektive Une, poreklom iz Bosne, i ubedljivo prenosi teskobni položaj ove generacije, prekarni život u oblasti umetnosti i kulture, opštu demotivisanost i anksiozne, nesigurne i nekonvencionalne prijateljske i romantične odnose. Naratorkin bosanski identitet nije presudno značajan u dinamici prijateljstva i priči o umetnosti, što je za domaću migrantsku književnost itekako osvežavajuće.
Muzika kao profesija i kao strast predstavlja sponu ovog prijateljstva, i naratorka o njoj govori indirektno, prenoseći razgovore s prijateljima, i eksplicitno, iznoseći svoj pristup umetnosti – kako muzici, tako i književnosti. U tim promišljanjima mnogo je pojednostavljenog, neretko i ciničnog na temu angažovanih pristupa umetnosti – na primer, kao unosnih karijernih strategija. Ako i uzmemo da je to tačno u Italiji i Evropi, uprkos njihovim zaokretima u desno, teško je lamentovati nad takvom situacijom iz post-jugoslovenske pozicije, gde podrška bilo kakvoj progresivnoj kulturi iz javnog sektora maltene ni na papiru više ne postoji.
Balkane, Balkane, Balkane moj
Budi mi silan i dobro mi stoj
Niotkuda, s ljubavlju (2021) može se reći još je jedan generacijski roman – generacije kojoj je mladost prekinuo rat u Jugoslaviji, i koja je život opet započinjala preko granice. Matićevog junaka pratimo od juga do severa, od Rima do Amsterdama, u njegovim melanholičnim traganjima za pripadanjem, a paralelno pratimo i ženu za kojom on traga, Mašu Koen, njegovu zemljakinju koja u Amsterdamu gradi novi identitet. Muzika je svuda – roman je prepun referenci i stihova iz raznoraznih žanrova, od naših narodnih pesama do američkog džeza. Muzika je i interpretativni ključ važnih tema u ovom romanu. Mašino poigravanje sopstvenim identitetom odvija se kroz muziku – njeno pevanje ruskih pesama čini je Ruskinjom u Amsterdamu – poigravanje identitetom kao džeziranje i improvizacija. Muzika nije samo motiv, ključ, atmosfera, već i tema. Narator ovog lirskog romana promišlja, na primer, o muzici Džonija Štulića, o muzici jedne prošle epohe, o procesu njenog stvaranja, o njenom značenju, u onom, a i u ovom vremenu egzilanstkom.
Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju
Zvuk oboe iz špice turske sapunice Feriha okidač je za naraciju u romanu Koncerti za obou (2021). Seriju pomno prate junaci romana: sin, sredovečni doktorand arhitekture i pripovedač, i njegov otac, kog pripovedač redovno naziva ’Stari Oboist’ – penzionisani muzičar. Priča o odnosu oca i sina nije pripovedana hronološki. Razigrano, sa mnoštvom ukrasa, u skladu sa baroknom poetikom, epohom u kojoj su pisani mnogi koncerti za obou, komponovan je i ovaj roman. Promene u ritmu najnaglašenije su u deonicama u kojima pripovedač prepričava bezbrojne i brzo smenjujuće zaplete turske sapunice, dok sižee epizoda odlikuje patrijarhalno modelovan svet. Patrijarhat u sapunici jednako je pripovedaču problematičan koliko i onaj stvarni u svetu u kom živi. Humor i ironija koriste se kao kontrateža često uznemirujućim opisima ratne i posleratne društvene stvarnosti na prostorima bivše Jugoslavije. Glavni junak je gradjen kontra patrijarhalnim obrascima, što doprinosi osećanju bliskosti i empatije čitalaca sa ovim likom. Tome doprinosi i prikaz kompleksnog odnosa sina prema ocu, obojen tenzijom i nestrpljenjem, ali i razumevanjem, nežnošću, brigom i ljubavlju.
Čovek svira posle rata
Glavni junak romana “Pas i Kontrabas”, nagrađenog NIN-ovom nagradom za 2020. godinu, Filip Isaković je muzičar, kontrabasista, ratni veteran. Na početku radnje završava u psihijatrijskoj ustanovi u Kovinu, zajedno sa drugim ratnim veteranima uključenim u program lečenja ratnih trauma. Muzika je tematska i formalna okosnica ovog teksta. Tekst obiluje muzičkim referencama, poznatim džez numerama, ali i jugoslovenskom muzikom. Pripovedanje ima specifičan ritam inspirisan džez metodama improvizacije – smenjuju se sadašnjost i prošlost, radnja se usporava, vreme rasteže. Ovaj postupak čitaoce vraća na dublje promišljanje o okolnostima – društvenim, političkim, ličnim – koje treba da služi razumevanju posledica koje likovi trpe u sadašnjosti.
Osvetljavanje prošlosti je kontrateža ciljevima psihijatrijskog programa u Kovinskoj bolnici. Naime, zvuci, melodije ili kompozicije (poput Čarobne frule) mogu unutar programa poslužiti za lociranje trauma i njihovih okidača, međutim, krajnji cilj ovog programa je da se sećanja izbrišu. Protiv ovakve prakse bune se pacijenti Kovinske bolnice i polaze u potragu za drugačijim načinom suočavanja sa traumama. Poveznica između džeza i likova u romanu leži i u marginalizovanosti, svojevrsnoj subkulturi među Kovinskim zatvorenicima, pa i glavnog junaka koji tek treba da pronađe svoju slobodu kroz muzički/umetnički izraz.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u Vogue Adria (jul-avgust 2025). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.