Putopisi i esejistika su retko kada u centru pažnje kao romani, pa brojni naslovi, čak i kada su ih napisala afirmisana imena, mogu lako promaći čitateljkama i čitaocima. Izuzetak je skoro objavljena i već uveliko popularna knjiga Rumene Bužarovske Nakon boga, Amerika. Tim povodom, u ovom broju, koji prigodno izlazi u sezoni putovanja, govorimo upravo o datim žanrovima. Prisećamo se i skoro objavljene zbirke putopisa-eseja poznate spisateljice, pesnikinje i novinarke Tatjane Gromače, kao i prošlogodišnje posthumno objavljene knjige slavnog pisca Dževada Karahasana, Nema mene bez tebe, poslednjeg dužeg teksta koji je napisao pre svoje smrti 2023. godine.
Razglednice tople s juga (Arizona, Florida, Makedonija)
Hibrid putopisa, eseja i memoara koji nalazimo u Bužarovskinom Nakon boga, Amerika, specifičan je po tome što autorka piše o mestima koja su delimično bila njen dom. Naime, autorka je kao dete nekoliko godina živela u Finiksu u Arizoni, i sada se vraća da poseti stare prijatelje i sa njima obiđe poznata i nepoznata mesta na jugu Amerike, širom Arizone i Floride. Ovo doprinosi ostvarivanju jednog od najlepših aspekata ovog narativa – perspektivu na prostor kojim se putuje istovremeno i spolja i iznutra. Amerika u ovom putopisu nije, što je česta pojava u putopisima, isključivo jedno strano i egzotično mesto. Štaviše, ne postoje isključivosti i jednostranosti u prikazima Bužarovske. Amerika jeste mesto ogromnih usamljenosti i mesto raznih okrutnosti – pucnjave, smrtnih kazni, privatnog zdravstvenog osiguranja, rasizma. Sa druge strane, kaže autorka, „kakvo čudesno mesto, kakvo čudnovato mesto, Florida. Amin“. U svojim putovanjima ona pronalazi i pregršt lepote, prijateljstava, gostoljubivosti i topline. Florida je za autorku „Oružje. Bog. Dečaci. Novac“, ali je istovremeno i zemlja Flaneri O’Konor, zemlja neizmerno inspirativne južnjačke gotike.
Dodatni sloj ove knjige jeste i oneobičavajući pogled, perspektiva istovremeno spolja i iznutra, na Makedoniju, autorkin ’pravi’ dom. Paralelno prikazima Amerike, kratki ali sveprisutni, najčešće komparativni komentari o Makedoniji, dati su nekad uz ponos, nekad uz toplu privrženost poznatom i lakom, a nekada uz oštru kritičku distancu. Uostalom, zar takav stav nije primeren ne samo Americi i Makedoniji, nego i svakom mestu na svetu – zar nema uvek i razloga za divljenje i razloga za kritiku?
Gdje se vide Istra, Pula (Berlin, Pula, Varšava)
Još jedna poznata spisateljica, Tatjana Gromača, okušala se skoro u putopisno-esejističkom žanru u svojoj knjizi Berlin, Pula, Varšava. Reč je o zbirci kratkih tekstova posvećenih evropskim gradovima u prvoj polovini (Berlin, Krakov, Budimpešta, Prag, Amsterdam, Stokholm, Barselona), a istarskim mestima u drugoj polovini knjige. Za razliku od Nakon boga, Amerika, kvalitet ove knjige nije u opisu ili predstavi o drugim kulturama, koja bi se čak mogla okarakterisati i kao pojednostavljena i unekoliko stereotipna: Berlin je hladan, grad otuđenih i usamljenih, Stokholm je previše dobro organizovan, preterano savršen grad u kom ljudi nemaju probleme i stoga su nesrećni, Amsterdam je i jedno i drugo. Ipak, autorka vešto piše, umešno prenoseći melanholičnu i poetičnu atmosferu koja je karakteristična za solo putovanja. Pritom, druga polovina knjige nema slabosti prve – Istra je naratorkin dom, poznato mesto, i dubinsko poznavanje mesta i ljudi u njemu oslabljuju klišeizirane perspektive.
Uz to, eseji su jednako posvećeni razmišljanjima o umetnosti i književnosti koliko i datim lokacijama. Prostori su za književnicu obojeni prikazima koje su drugi umetnici stvarali o tim prostorima. Kao što u Floridi Bužarovska prepoznaje (učitava?) zemlju južnjačke gotike iz proze Flaneri O’Konor, tako Gromača vidi Amsterdam iz ugla Rembrantovih i Van Gogovih slika.
Nek bar nešto ima moje
Da je tješi, da je brani, da je čuva
Iako nije putopisna, čak ni konvencionalno esejistička, knjiga Nema mene bez tebe, koja obuhvata predavanja i diskusije o književnosti koja su u novembru 2022. godine održali pisci Ingo Šulce i Dževad Karahasan, blisko povezuje suštinska pitanja književnog stvaranja sa temama putovanja, susreta sa ’drugim’ i pripovedanjem koje ’izvodi u svet’. U ovim autopoetskim razmatranjima nalazimo alate za interpretaciju književnosti, posebno vredne u tumačenju putopisa, i podsetnik na značaj našeg učešća u dijalogu u kom se proizvode značenja.
Nema mene bez tebe – autora bez čitaoca, priče bez dijaloga, pripovedača bez junaka, književnosti bez putovanja – teze su koje posebno možemo razmatrati u čitanju putopisa. Prema Karahasanu pripovedanje koje je njemu kao autoru blisko je ono koje „izvodi u svet“. Njegovo pripovedanje je nalik putovanju, nema jasno zacrtan plan, niti izvesnost ishoda. Ono podrazumeva susret sa ’drugim’ – subjektom, kulturom, formama života. U tom dijalogu ogleda se i političnost književnosti. Karahasan nas podseća da ’polis’ podrazumeva susret različitih ljudi na jednom mestu, društvene slojeve od moćnika do robova, ali i putnika, prolaznika, trgovaca, stranaca. Pitanje obzira prema zajednici, prema njenim različitim činiocima postaje pitanje kvaliteta književnosti koja o toj zajednici govori. Na kraju, jedna knjiga naizgled teorijskih rasprava o književnosti, kroz moto „nema mene bez tebe“ aktivno potcrtava da čitalaštvo ima jednako važnu ulogu u stvaranju književnosti i diskusiji o njoj koliko i bilo koji autor ili autorka.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u Vogue Adria (jun 2025). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.