Ima nečeg posebnog u novogodišnjim dočecima. Ne, nije to praznična euforija i „magija“ koja nas navodi da konzumeristički trošimo ono malo novca koje nam inflacija nije pojela i da idealizujemo nerealne porodične narative u kontekstu društvenih nemira. To je upornost sa kojom svakog prvog januara jedni drugima poželimo zdravlje, sreću, blagostanje i novu godinu bolju od prethodne. U realnosti naših života između 31. decembra i 1. januara najčešće se ništa naročito ne dogodi, život ne funkcioniše kao dobro uređen kalendar. Ali ima nečeg „čudesnog“ u tom presjeku između dvije godine. Kao da svakog puta dobijemo priliku za novi početak. Oni prema kojima prethodna godina nije bila blagonaklona ponadaju se da će odbrojati do ponoći i konačno iza sebe ostaviti sve loše što im se dogodilo. Drugi, kojima su se prošle novogodišnje želje i planovi barem malo ispunili u novu godinu ulaze sa unutrašnjim samopouzdanjem, sa nadom da će im i ovog puta uspjeti da se želje ovako ili onako realizuju. Ima i trećih, onih koji bi prespavali barem do polovine januara, da pobjegnu od pritiska nade u bolje sjutra, od nemilosrdnosti sveopšteg optimizma.
Ma u kojoj grupi da ste, knjiga Filozofija nade Laša Fr. H. Svensena (Geopoetika) obraća se svima. Kao i u prethodnim knjigama o filozofiji dosade, mode, zla, straha, rada, slobode, usamljenosti, laži, Svensen uspijeva da na razumljiv i opipljiv način predstavi jedan od ključnih filozofskih pojmova. Nada je samo naizgled jednostavan, samorazumljiv pojam. U stvari filozofija se definisanjem nade bavi od samih početaka, još od starogrčkog mita o Pandorinoj kutiji iz koje su izašla sva zla svijeta. Na dnu kutije je ostala nada. Je li nada bila dobro – kao nada u bolje sjutra, koje je ostalo zatočeno? Ili je nada u smislu bezumne nade, one koja nam zamračuje pogled i opije nas toliko da ne vidimo realnost, u stvari najdublje zlo obmane?
O ovoj ambivalentnosti nade piše Svensen, provodeći nas kroz istoriju filozofije sve do današnjice i naših dilema o mogućnosti nade u društvu podjela, siromaštva, inflacije i ratova. Svensen nam prikazuje kako da mislimo o nadi kao o dubinskoj potrebi ljudi da djelaju čak i kada se čini da je sve otišlo k vragu: „Po definiciji, nada vam ne daje nikakve garancije, ali bez nade, kao što znamo, sve je beznadežno“.
Nada ima neuhvatljivo lice, toliko da je zamalo „pobjegla“ i Laslu Krasnahorkaiju u govoru povodom ovogodišnjeg proglašenja Nobelove nagrade za književnost. A jednu od najvažnijih priča o nadi koja ne odustaje, već se hrabro suočava sa nasiljem i razaranjem, dale su nam naše pretkinje koje su se pre osamdeset godina izborile protiv fašizma. One većinski nisu imale priliku da se obrazuju, nisu bile naučene da čitaju, nisu imale zdravstvenu njegu, često nisu imale ni šta da jedu ni da presvuku, ali ih to nije spriječilo da se odupru fašističkim snagama zla koje su napale njihovu zemlju. Na njihovim pričama zasniva se zbirka Moja baka partizanka (FemIn kolektiv), sa sjećanjima unuka o svojim bakama koje su na različite načine učestvovale u borbi protiv fašizma. Za razliku od velikih narativa o istoriji kao sukobu vojski i o vojnim taktikama, ovo su svjedočenja iz ugla mlađih generacija o tome kako su njihove bake i prabake održavale život solidarnošću, podrškom i rezilijentnošću. Njega i briga za druge, nesebičnost i odlučnost odredile su put antifašistkinja, čak i kada se činilo da je pred njima nezaustaviva sila. Njihova pobjeda, potom i obnova zemlje tokom koje su izgrađene gotovo sve institucije i infrastruktura koje maltene do danas čine temelj našeg društva, pokazuju da je nada uz odlučnost nezaustaviva. Kada nam govore da se kao žene pasivizujemo, da prihvatimo manje uloge u društvu, a pritom se pozivaju na tradicije naših baka, ovakve publikacije dobar su izvor za kontraodgovor. Naše bake su se borile za više i nisu pristale ni na kakva ograničenja, pa nećemo ni mi.
Nada se otkriva u međusobnim vezama, koje nisu samo porodične, naročito ako se ideja porodice zasniva na tradicionalnoj, isključivoj slici. Prijateljske veze koje samostalno stvaramo prostori su zajedničkog djelanja i rasta. U izboru kolumni koje je Espi Tomičić objavljivao na portalu Booksa.hr u posljednjih pet godina, Jutro donosi kraj, prva i posljednja kolumna posvećene su prijateljstvu. Između njih je priča o generacijskim izazovima u drugoj polovini autorovih dvadesetih godina, o klasnom i rodnom identitetu, o pravilima, o ocu i majci. Kolumne se završavaju kada autor puni trideset godina, jedno poglavlje je zatvorio, a sa njime dolazi iskustvo i samoprihvatanje.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u Vogue Adria (januar-februar 2026). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.