U sred smo sezone letnjih preporuka: „knjiga za plažu“ i/ili „knjiga za leto“. Najčešće vidimo samo spiskove knjiga, ali ne i promišljanje o tome šta su uopšte knjige za plažu i/ili za leto? Knjige čija radnja je smeštena na leto? Ljubavni romani? Ako kriterijum nije ni žanr ni vreme-mesto radnje, kao što se i čini iz brojnih preporuka – je li onda u pitanju nešto eluzivnije, nešto kao… vajb? Uostalom, jesu li knjige za plažu i knjige za leto nužno iste knjige – leto u Beogradu je, recimo, drugi svet od leta na istarskim plažama, pa bi valjda i odgovarajuće knjige mogle-trebale biti drugačije.
Takodje, leto nije jedno i isto od juna do avgusta. Kasnoavgustovsko leto je melanholično (nešto kao u pesmi „August“ Taylor Swift), dok je junsko leto suprotno. Jun je energični, uzbudljivi početak prepun iščekivanja letnjeg provoda i odmora. Dakle, ne postoji jedan „letnji vajb“, već mnoštvo njih, pa kako tek onda razumeti šta su „knjige za leto“?
Mnogo je pitanja, i umesto dosadnog pokušaja da proizvedemo strogu definiciju, predstavićemo različite načine na koje članice Pobunjenih čitateljki razumeju „letnje knjige“. Neko je skeptičan prema celoj ideji, neko ima razrađene kriterijume za čitanje na leto, neko se vodi čistim uživanjem, a često se više pristupa preklapa, pa uzmite kategorizaciju koja sledi sa zrnom soli (pun intended).
Knjige kao portal za isključivanje iz sveta
Nazovimo ovaj pristup romantičnim – čitamo knjige koje će nas uvesti u drugi svet, čitamo iz čiste narativne žudnje, kako naš Matej Vrebac precizno opisuje. Izokrećući ideju da su letnje knjige one čija radnja je smeštena u leto, Matej na plaži obožava da čita krimiće, posebno skandinavskih autora poput Ju Nesbea (Jo Nesbø). „Volio sam taj balans koji se uspostavljao između vrele atmosfere plaže, okolne buke u vidu valova, glasova, žamora i muzike, vrućeg zraka i opće bezbrižnosti naspram unutrašnje napetosti, hladnoće koja je dolazila iz korica. Prijalo mi je da se intelektualno i duhovno isključim iz vanjskog svijeta i unesem sebe u taj svijet krimića.“
Jednako važan žanr za ispunjavanje narativne žudnje jesu, naravno, i ljubići. Nekada to nije mnogo više od puke razonode, „ali i taj elemenat je bitan“, kako napominje Matej i autorka ovog teksta podržava. Pritom, nekada ljubići – ili, preciznije, romani s elementima ljubavne tematike – pružaju mnogo više od opuštajuće razonode, kao što je to u slučaju libansko-američkog kvir pisca Rabiha Alameddinea. Matej nam preporučuje najpre roman sećanja, Anđeo historije (Buybook 2017), u kom se pesnik Jakob priseća svog nesvakidašnjeg života, odrastanja u Kairu i Bejrutu i života u San Francisku u jeku epidemije AIDS-a. Druga preporuka ide za Pogrešan kraj teleskopa (Buybook 2022), koji otvara jednako potresne teme, baveći se humanitarnom krizom u izbegličkom kampu Moria na Lezbosu. Roman prati trans doktorku Minu Simpson koja na poziv prijateljice dolazi na Lezbos da pomogne migrantima i razvija dublji odnos sa Sirijkom koja se bori za utočište svojoj porodici, krijući svoju bolest u želji da ih zaštiti.
Knjige za leto su knjige za sporo čitanje
Za Manju Veličkovsku leto je, a posebno boravci na moru, vreme van logike produktivnosti, vreme koje „funkcioniše po drugačijoj logici od one kojom obično živimo. U njemu nema potrebe da se brzo dođe do zaključka, da se nešto razume do kraja ili pretvori u gotov tekst. Ima više prostora za lutanje, vraćanje unazad, zapisivanje misli koje možda nigde neće završiti“. Upravo zbog toga što je leto vreme odmora, ono predstavlja najbolji trenutak ne za „laganu literaturu“, već baš za posvećeno čitanje knjiga koje zahtevaju drugačiju vrstu pažnje i strpljenja od onih koje inače imamo u svakodnevnici.
Sličan pristup imaju i Anja Tomljenović i Nađa Bobičić, za koje je prva asocijacija na leto – sporo čitanje. Leto za Anju „pruža prostor za zastajanje, koncentraciju, dubinsko čitanje, vraćanje na neke važne knjige“. Ovog leta planira opet da čita Mladenku kostonogu Želimira Periša (2022), jedan od najboljih domaćih savremenih romana, neuobičajeno delo i po svojoj temi i izvedbi. Poigravajući se slovenskom mitologijom i istorijom, Mladenka kostonoga donosi priču o životu navodne veštice – zapravo travarke i vidarke – Gile iz 19. veka. Izuzetno duhovito napisan, u kompleksnoj postmodernističkoj formi, roman tematizuje nepravedni položaj žena u zatvorenoj i licemernoj sredini. Za pohvalu je i to što uspeva da prikaže ovu nepravdu bez simplifikacije položaja žene isključivo kao žrtve, koja se neretko provuče u regionalnim pričama o društvenom položaju žena.
Nađa leti „čita sporije, ali radije“. U tom duhu voli da se vraća klasicima svetske književnosti, ali i da otvara prostor za otkrivanje potencijalnih budućih klasika. Jedan takav primer je najnoviji roman Daglasa Stjuarta (Douglas Stuart) John of John, koji je objavljen na engleskom pre samo par meseci uz entuzijastične reakcije kritike. „Džon od Džona“, ili „Jovan, sin Jovanov“, kako bi se sve dao prevesti naslov, donosi priču o mladom gej muškarcu koji se po završavanju umetničkih studija u Edinburgu vraća u svoje rodno mesto na krajnjem severu Škotske, ostrvu Haris. Naslov aludira na središnju temu romana, odnos sa religioznim ocem. Reč je o coming-of-age romanu, ili romanu odrastanja, koji ispituje univerzalnu temu identiteta kroz teme porodice, vere i doma (rodnog grada).
Knjige za leto su emotivno i intelektualno zahtevne knjige
Kao što vidimo u primerima Alamedinovih romana, granica između „narativne“ i, recimo to tako, „intelektualne žudnje“, tanka je. To možemo imati na umu i kod Manjinih primera, čije polazište je donekle obrnuto od Matejinog. Manja od letnjih knjiga očekuje sporo čitanje kao i Anja i Nađa, ali uz to i emotivni i intelektualni izazov.
Vreme van logike produktivnosti za Manju istovremeno znači i vreme (samo)refleksije. „Ne pokušavam da protumačim delo, da ga kritikujem ili da donesem zaključak o njemu. Knjiga mi postaje sagovornik. Čitanje je tada više način da pratim sopstvene misli, pitanja i interesovanja koja se usput otvaraju. Zapravo, mnogo me više zanima šta određena tema pokreće u meni nego sama knjiga kao predmet analize.“
Dve knjige koje su Manji posebno omogućile ovakvo čitalačko iskustvo prošlog leta jesu Nisam izašla iz svoje tame (Štrik 2023) Ani Erno (Annie Ernaux) i Starost Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir). „Imala sam osećaj da vodim dug razgovor sa njihovim narativima, ali i sa sobom. U tom periodu (i još uvek…) posebno su me zanimala pitanja starenja i načini na koje se starost tretira u društvu i kulturi. Nisam izašla iz svoje tame je knjiga nastala iz iskustva majčine starosti, bolesti i postepenog nestajanja, napisana u formi dnevnika iz ćerkine perspektive. Starost Simon de Bovoar je bila podjednako emocionalno zahtevna zbog dubine i preciznosti sa kojom analizira društveni položaj starih ljudi.“ Manjine preporuke bi se mogle prepoznati i kao dva klasika na temu starosti – prvi je roman autorke nagradjene Nobelovom nagradom i deo poznatog ciklusa autobiografskog pisanja o majci, a drugi je do skoro zapostavljena, i pionirska studija kulturalne gerontologije. Možda se tema starosti čini nespojivom sa letnjim odmorom, ali kada je bolje razmišljati o starosti (i suočavati se s njom) nego uz pogled na more?
Knjige na plaži kad se vole knjige a ne voli plaža
Možda nisu u većini, ali postoje i oni za koje plaža nije idealni letnji odmor, kao što je to naša Frosina Kruškarovska. Ipak, ili možda upravo zbog toga što se na plaži užasno dosađuje, knjiga na plaži je za nju neophodna, glavno sredstvo borbe protiv dosade. „Knjiga, pritom, mora biti pažljivo odabrana za tu specifičnu namenu – čitanje na plaži.“ Frosina ima konkretne i praktične kriterijume: najpre, mora biti roman. „Kratke priče pakuju oscilacije emocija u mali prostor, a uz umereni ritam talasa više odgovara duga, razvučena priča koja se postepeno, sličnim tempom, otvara.“ Zatim, knjiga treba biti optimalne dužine, ne ni prekratka, jer se na plažu ide svaki dan, ni predugačka i naporna za držanje tokom sunčanja na ledjima. Osim romana, „strip je fantastična opcija za plažu. Lako čitljiv, vizuelan, zabavan, lako se deli sa drugim ljudima koji se sunčaju“.
Jedan od primera koji ispunjavaju date kriterijume jeste memoar objavljen prošle godine (2025) na engleskom, The Hollow Half: A Memoir of Bodies and Borders mlade autorke Sare Aziza (Sarah Aziza). Ovaj memoar „istražuje marginalne identitete, porodična sećanja jedne američke Palestinke ili palestinske Amerikanke i njenu borbu sa anoreksijom i generacijskom traumom. „Letnji odmor ne znači“, napominje Frosina, „da treba da zaboravimo da svet je u haosu – baš suprotno, može da nam otvori prostor da to isprocesuiramo“.
Za sve one koji čitaju makedonski, jer nažalost još uvek nemamo prevode na srpski/bosanski/hrvatski, Frosina preporučuje i roman Аб’т. Роман длабок 18 метри Olivere Korveziroske (2019), „jedan od mojih omiljenih romana od savremene makedonske produkcije. Roman o porodičnim odnosima na granici između realnog i fantastičnog, i tekst u kom jezik i njegovi oblici čine zasebnu narativnu konstelaciju.“ Druga entuzijastična preporuka je Зентрифуга Ivana Šopova (2024): „Genijalna, super dosetljiva kratka fikcija, reinterpretacija i parodija žanra zen-prikazke. Kandidat Evropske nagrade za književnost 2026. Pogodna knjiga za razigranu i humorističnu meditaciju na plazi.“
Knjige za plažu ne postoje
U čitalačkim životima Maje Abadžije i Ivane Dražić, ideja knjiga za plažu ne igra nikakvu posebnu ulogu. Obe su skeptične prema toj ideji – jer im ne govore ništa ni o žanru, ni o kvalitetu, ni o zabavnosti ni o lakoći čitanja, i jer je najviše vide kao marketinšku strategiju izdavača. Ipak, obe se i samosvesno ograđuju od svoje skeptičnosti – „Shvatam da je to možda elitistički i problematično,“ kaže Maja, „jer u ovom kasnom kapitalizmu sasvim je jasno da većina ljudi vremena za čitanje uglavnom ima samo na odmoru“. Ivana pritom napominje da je u specifičnoj poziciji kao neko ko se profesionalno bavi knjigama i čita tokom cele godine. Utoliko joj leti knjige nisu prioritet i zapravo čita i manje nego tokom ostalog dela godine.
S obzirom na to da Maja leti čita sve isto kao i inače, njene ne-plažne preporuke za plažu su Heaven japanske autorke Mieko Kawakami (preveden na hrvatski 2023) i E baš vam hvala Marka Vidojkovića. Heaven prati četrnaestogodišnjeg dečaka koji trpi vršnjačko nasilje u školi i počinje da se dopisuje sa devojčicom iz razreda koja prolazi kroz slično iskustvo. Njihov odnos postaje prostor razumevanja, i traženja smisla u onome što im se dešava.
Sve što možemo da zaključimo nakon ovog pregleda je: Ne postoji idealna knjiga za plažu i za leto, postoji vaša idealna knjiga. Koliko čitateljki, toliko čitalačkih iskustava i navika.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u Vogue Adria (jul-avgust 2026). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.