Početak leta i prve velike vrućine obično sa sobom donose usporeniji ritam života. Čitanju se vraćamo na putovanjima, između popodnevnog dremanja i večernjeg sedenja na terasi. Zato smo za junski broj izdvojile tri knjige koje se mogu čitati u sporijem tempu, u delovima, ali koje, ipak, dugo ostaju sa nama. Sve su napisane u formi kratkih priča, pa ih je lako poneti na put, čitati između obaveza ili im se vraćati u letnjim danima. U fragmentarnosti se krije njihova privlačnost i snaga: svaka priča otvara mali prostor za predah, ali i za promišljanje o svetu u kojem živimo.
Fikcija ili svakodnevica?
U zbirci priča Fikcija Ivana Bodrožić piše o ženskom iskustvu: o maštanjima, sećanjima, majčinstvu, partnerstvima, nezadovoljstvu i ljubavi. Svet koji spisateljica oblikuje često deluje istovremeno poznato i utešno, ali s drude strane upozoravajuće i neprijateljski. Autorka piše u prvom licu, neposredno i fragmentarno. Stil i forma pojačavaju osećaj bliskosti sa njenim junakinjama. Dobija se utisak da prisustvujemo nečemu veoma ličnom, iako tekst stalno podseća da je u pitanju fikcija.
U ovom poigravanju fikcije i realnosti, kao i obrnutih stereotipnih uloga, najupečatljivija priča je „Vikendica“. Ona se nalazi u središtu zbirke, te svojom temom, kao i junakinjinim osvešćivanjem i preokretanjem nametnute stereotipne uloge žene, podseća na Mizeri Stivena Kinga, a delom i na Foknerovu pripovetku „Ruža za Emili“. Uz to, međusobno žensko razumevanje je lajtmotiv cele zbirke.
Istovremeno, Fikcija je i knjiga o pisanju i o potrebi da se sopstveno iskustvo pretvori u priču. Poigravajući se sa realnošću i fikcijom, autorka kao da nam poručuje da i mi možemo biti naratorke vlastitih životnih priča. Smenjivanje uobičajenih scena kroz oneobičene perspektive (npr. odlazak kod ginekologa, razgovor sa policajcem, selidba, porodični ručak) postaju teme koje razotkrivaju odnose društvenih očekivanja i pozicije moći, te detronizuju popularne mitove o ženskim ulogama i majčinstvu.
Iako tematizuje težinu svakodnevice, Fikcija nije mračna knjiga. U ovim pričama postoji mnogo ironije, nežnosti i humora, ali i uporna potreba za životom uprkos svemu. Spisateljica gradi svet koji je često grub i iscrpljujući, ali njene junakinje ipak pokušavaju da pronađu bliskost, slobodu i trenutke mira. Zato je Fikcija knjiga kojoj se lako vraćamo, ne zato što nudi jednostavne odgovore, već zato što jasno prepoznaje emocije koje je često teško izgovoriti.
Rad u doba neoliberalizma
Leto kao vreme odmora i razonode… Bilo nekad za većinu, danas retko kome. Odavno već ne živimo u sistemu radničkog samoupravljanja u kome su živele starije generacije, nego u doba kada korporacije vladaju našim životima i celom planetom. A upravo o tome kako je biti šraf u korporaciji piše Milja Šijakinjić u zbirci Od 9 do 5. U zbirci se obrađuju raznolika iskustva, u prvom redu, radnica – od nesigurnih asistentkinja, novopridošlih u radnu „porodicu“ do ambicioznih seniorki. Priče prate njihove uspone i padove kroz svakodnevnicu rada, obeleženu kompetitivnim, napetim međuljudskim odnosima, ličnim i krizama kolektiva.
Naizgled sve vrca od aktivnosti, od mnoštva, bogatstva ljudskih i inih resursa. Raznolikost likova i industrija (kozmetička, marketinška, dostavljačka) žanrovski je praćena kombinovanjem realističkog pisanja sa ljubićem, krimićem, naučnofantastičnim elementima. U korporativnom kontekstu apsolutne vladavine profita, likovi su u stalnoj potrazi za smislom i samoispunjenjem. Potraga je uzaludna, jer iznova i iznova biva izneverena, zbog toga što je cilj mašine bespoštedna eksploatacija, a ne dobrobit radništva. Zato zbirka počinje mikro pričom ironično naslovljenom „Magnum opus“: „Danas idem u penziju. Iza mene ostaje 592.417 pročitanih mejlova, 29.204 promptova veštačkoj inteligenciji, 2.6 terabajta digitalnih podataka, jedan računar sa pratećom opremom i ništa više.” Svi napori da se likovi nametnu, „uzdignu“ u hijerarhiji, da se dokažu, završiće se na isti način, za njima će ostati jedno prazno „… i ništa više“. Ali, ako korporacije uništavaju svu kreativnost, barem čitanje ove zbirke prožete staričnim humorom, nelagodnim obrtima i dobrom dinamikom, deluje utešujuće.
Pogled iz Irana
Tokom odmora, možda je, umesto pokušaja da privremeno zabijemo glavu u pesak poput noja, bolje da se okrenemo sadržajima koji su duboki, koji navode na razmišljanje, na usporeno istraživanje. Takvo iskustvo je čitanje antologije Savremene iranske kratke priče u izdanju Geopoetike. O Iranu znamo kao o drevnoj civilizaciji, a poslednjih nekoliko meseci je u žiži zbog sukoba sa Trampovim Sjedinjenim Američkim Državama. Kada se zbog međunarodnih sukoba upere reflektori na neko područje, lako se upadne u medijsku zamku, brzo zaboravimo na ljude i njihove živote, i svi najednom postajemo politički analitičari. Umesto brzih površnih informacija, književnost daje drugačije uvide. U pomenutoj antologiji, kroz dvadesetak priča upoznaćemo se s razvojem iranske književnosti, čitaćemo autorske glasove koji se bave različitim društvenim fenomenima, upoznaćemo likove na pozicijama moći i sa društvenih margina, mlađe i starije, iz gradskih i ruralnih krajeva. Ukratko, ova antologija otvara prozor u Iran iza stereotipa, iza zapadnog pogleda, i navodi nas da saosećamo sa ljudima i njihovim sudbinama, čak i kada se njihova društva čine udaljenim i nepoznatim.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u Vogue Adria (jun 2026). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.