Jedna od najzastupljenijih tema u našim književnostima poslednjih dvadesetak godina je sećanje, posebno na jugoslovensku prošlost. Inspirisanost i opterećenost sećanjem fenomen je mnogo širi i od Balkana i od književnosti. U našem kontekstu, potreba za bavljenjem prošlošću i njenim odnosom spram sadašnjosti dodatno je pojačana oštrim raskidom na pre i posle (i na tamo i ovde) koji se desio usled jugoslovenskih ratova i posledičnih migracija. Umnogome tipičan, iako po kvalitetu izuzetan primer romana koji obuhvata sve ove teme jeste autobiografski roman Porijeklo Saše Stanišića (2019). Protagonista Porijekla se u procesu suočavanja sa bakinim gubitkom pamćenja osvrće na svoje odrastanje u Višegradu tokom osamdesetih, izbeglištvo u Hajdelbergu tokom devedesetih i na svoj sadašnji život uspešnog nemačkog pisca. Roman predstavlja odgovor na pitanje Šta je moje poreklo, ko sam ja?, i taj odgovor je fragmentaran, nehronološki, istovremeno i ravnomerno ironičan, melanholičan, nostalgičan, humorističan.
Emocionalna podloga, ili barem jedan od emotivnih registara brojnih književnih tekstova na temu prošlosti je nostalgija. Nostalgija može biti mnogo toga, ali je često treba razumeti kao reakciju na nedostatke sadašnjosti pre nego kao jednodimenzionalnu idealizaciju prošlosti. Na primer, u romanu Zovite me Esteban Lejle Kalamujić (2015) naratorka se nostalgično priseća slavnih dana voza Sarajevo-Beograd. Ta nostalgija direktno proizilazi iz sadašnjeg iskustva vožnje istim vozom, koje podrazumeva tri prelaska granice i tri promene lokomotive, izanđali enterijer i iscrpljujuće sporu vožnju. Sećanje na nekadašnji Voz budućnosti, kako su ga nazivali, utoliko je relevantnije ukoliko je savremeni voz ruina spram starog. Nostalgija je kritička perspektiva na urušenu javnu infrastrukturu.
Poslednjih godina pojavljuju se romani koji eksperimentišu sa novim pristupima prošlosti. Četrdesetdvogodišnji Nedim, junak romana Do boljeg jučer Emine Žune (2022), budi se jednog dana u 1987. godini, u godini kada je bio sedmogodišnjak, i nakon savladavanja početnog šoka odlučuje da promeni prošlost, kako bi promenio budućnost. Iako se radnja romana u drugoj polovini teksta rasplinjava i slabi na uverljivosti, roman u celini otvara jedan svež pogled na prošlost, propitujući i podsećajući nas na alternativne istorije u kojima nije bilo jugoslovenskih ratova.
Drugi skorašnji primer je Mali roman o blatu Nataše Nelević (2023) u kom se naratorka, usled suočavanja sa majčinom demencijom, počinje opsesivno baviti epizodom iz majčine prošlosti. Interesantno, železnica je opet u središtu promišljanja prošlosti. Naime, naratorka ima snažnu intuiciju da je njena majka bila deo misterioznog slučaja na radnoj akciji izgradnje Brčko-Banovići pruge i da je tom istom slučaju svedočio i jugoslovenski pisac Miroslav Krleža. Roman je, zapravo, razgovor autorke sa Krležinim zapisom o omladinskoj radnoj akciji, razgovor na temu modernizacijskih tokova u sukobu sa crnim balkanskim blatom.
Roman koji je inspirisao temu našeg majskog teksta o originalnim pristupima prošlosti u skorijoj književnoj produkciji jeste najnoviji roman Aleksandra Hemona, Bejturan i ruža (2023, preveden kod nas 2024). O ovom romanu se može govoriti dugo i na više načina. Već je sama kolaboracija autora sa umetnikom sevdaha Damirom Imamovićem zanimljiva tema, kao i obrada romana u pozorišnu predstavu Svijet i sve u njemu u režiji Selme Spahić, premijerno prikazana u Sarajevskom ratnom teatru prošlog januara. Naša pažnja je ipak na samom romanu, tj. na njegovoj tematskoj i žanrovskoj specifičnosti u kontekstu post-jugoslovenske književnosti koja se bavi prošlošću i nostalgijom. Šta je specifično? Najpre, likovi: roman prati sudbinu sarajevskog Sefarda, apotekara Rafaela Pinta i njegovu ljubav sa muslimanom Osmanom kroz službu u Austrougarskoj vojsci, i potom u izbeglištvu. Zatim, vreme: pratimo sudbinu junaka od dana kada je Princip pucao na austrougarskog prestolonaslednika, pa sve do kasnih 40ih godina. Postjugoslovenski književnici/e retko odlaze u prvu polovinu XX veka u svom istraživanju sećanja i nostalgije. Prostor je još netipičniji: od Sarajeva, preko Galicije, Taškenta, Ferganske doline, pustinje Takla Makan, sve do Šangaja (a u epilogu i Jerusalima). Teme: izbeglištvo i bezdomnost, ljubav, iskustvo ’malih’ ljudi u ratnim razaranjima. Već iz ovog nezahvalnog, šturog taksativnog opisa romana uočljiva je žanrovska jedinstvenost – možemo ga nazvati istorijskim i/ili ljubavnim romanom, kao i imigrantskim (anti)epom.
Ipak, najzanimljivijim se čini Hemonov izbor da nostalgiju istražuje iz perspektive jednog drugog osećanja – ljubavi, sučeljavajući nostalgiju i ljubav kao dva antipoda i istovremeno dva pandana. Nostalgija je svojevrsna ljubav prema konkretnom mestu – Sarajevu, u kom su oba junaka provela svoje najsrećnije dane pre kataklizme Svetskog rata i kome čeznu da se vrate. Ipak, kako vreme prolazi, i dom koji su ostavili iza sebe ne postoji nigde osim u njihovom sećanju, u Rafaelovoj mašti i Osmanovim gotovo mitološkim pričama, nostalgija postaje sve više jedna fantazija. Sa druge strane je ljubav između Rafaela i Osmana, i između Rafaela i ćerke Rahele, koja ne samo što je stvarnija, konkretnija i spasonosnija od čežnje za domom, nego je i presudni deo osećanja pripadnosti. Drugim rečima, za Rafaela ne može biti doma bez njih dvoje. U svetu koji više ne postoji, sa kog god prostora posmatrali, jer je Prvi svetski rat sve zauvek promenio, Rafaelova najveća šansa za dom su Osman i Rahela. Home is where the heart is.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u Vogue Adria (maj 2025). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.