Jeste li ikada pomislili da vrisak može biti oslobađajući čin? Nakon što se u ljudskom telu i umu nakupe tenzija i stres, ponekad je najzdravije glasno staviti do znanja svojoj okolini da nešto nije u redu, jer je to preduslov za pomoć. Tako su još u ranoj istoriji čovečanstva nastale prve priče strave i užasa, jer su ljudi imali potrebu da verbalizuju svoje strahove, pa makar to bilo i kroz simboličke natprirodne priče, te da činom deljenja strahova sa zajednicom iste i ublaže. Možda je rečenica U svemiru niko ne može da čuje tvoj vrisak, teglajn filma Osmi putnik (1979), jedna od najzastrašujućih rečenica u istoriji filma upravo zato što ukida mogućnost da neko čuje i podeli našu patnju.
Iako su neretko opisivani kao „niži oblici umetnosti“, „mračni“ žanrovi poput horora, distopije i mračne fantastike nam služe kako bismo jedni sa drugima podelili anksioznosti koje su posledica života u savremenom svetu, te u tom smislu mogu biti terapeutski. Distopija je, recimo, poput iskrivljenog ogledala naše stvarnosti koje nam pokazuje najesktremniju verziju budućnosti ukoliko dozvolimo da trenutne negativne društveno-političke prakse nastave da upravljaju našim životima. Ona je uvek upozorenje i vapaj za promenom, te ne čudi što je najveći broj distopija objavljivan u kriznim periodima – na primeru, u godinama pred početak Drugog svetskog rata ili tokom najintenzivnijeg razdoblja Hladnog rata. Znakovito je da u poslednje dve decenije broj objavljenih distopija ponovo vrtoglavo raste.
Jedan od retkih primeraka ovog žanra objavljenih poslednjih godina u regionalnoj književnosti je roman za mlade Dan kada sam ubrala cvijet hrvatske autorke Jasminke Tihi-Stepanić (Naklada Ljevak, 2023). Spisateljica smešta svoju tinejdž-junakinju u futuristički totlitarni svet u kom su profit i produktivnost neprikosnoveni prioriteti, te se od uzornih građana očekuje da kao mašine rade za društveni i lični karijerni napredak. U ovom društvu, sve što ne donosi direktan profit je ili stigmatizovano ili zabranjeno, poput knjiga, umetnosti, besciljno provedenog slobodnog vremena ili bilo kakvih igara, a nova tehnologija je usmerena da optimizuje svaki trenutak čovekovog života. Kao što je uvek slučaj sa distopijom, jasno je da fantastični karakter njene priče nije eskapistički, već da predstavlja oštru satiru našeg društva. U ovom konkretnom sluačju, Tihi-Stepanić nam pruža jednu verziju naše budućnosti ukoliko kao društvo nastavimo da prioretizujemo profit nad humanošću.
Međutim, nemaju svi „mračni“ žanrovi jasnu moralnu ili upozoravajuću funkciju, već su neki mnogo mutniji, moralno kompleksniji i začudniji, ali takođe društveno-angažovani, samo na indirektnije načine. Blistaviji primer takve savremene horor proze su kratke priče Mariane Enriquez, argentinske spisateljice čija je zbirka Opasnosti pušenja u krevetu nedavno prevedena i u našoj regiji (Agora, 2024). Enriquez majstorstvom pripovedanja i pažljivim građenjem saspensa opravdava svoju titulu „kraljice horora“, te ćete zasigurno osetiti jezu duž vašeg tela čitajući ovu knjigu. Iako se teme ovih priča značajnije razlikuju, njih ipak po nešto i objedinjuje – u njima najviše moći, u ovom slučaju natprirodnih, imaju oni koji su u našem svetu najmarginalizovaniji, proždrljive žene, siromašne skintnice i prerano upokojena deca. I niko od njih svoju moć ne izražava na „respektabilan“ način, već unose destruktivnost u savremeno društvo. Ima nečeg osnažavajućeg u posmatranju marginalaca koji u „povampirenom“ obliku unose pometnju u svet koji ih je odbacio, a njihova dela u nama istovremeno izazivaju jezu i zadovoljstvo.
Jedna od uzbudljivijih knjiga filmske kritike i esejistike, objavljena ove godine u SAD-u u izdavačkoj kući Simon & Schuster, tiče se upravo horor žanra, Scream with Me: Horror Films and the Rise of American Feminism (1968-1980). U njoj Eleanor Johnson tumači iz feminističke perspektive neke od najpopularnijih horor filmova tog perioda, ubedljivo interpretirajući kako se oni u stvari bave porodičnim i reproduktivnim nasiljem. Tako Rozmarina beba govori o užasima prisilne trudnoće i društva u kom je ilegalan abortus, a Isterivač đavola i Isijavanje, kroz metaforičku priču o demonima i ostalim natprirodnim pojavama, zapravo govore o rodno-zasnovanom nasilju u porodici. Johnson vešto pokazuje koliko su ovi i nekolicina drugih filmova te presudne dekade za američki feminizam iznijansirano, kompleksno i zastrašujuće uverljivo prikazali različite vidove nasilja prema ženama, značajno pre nego što smo razvili odgovarajući teorijski govor koji bi to nasilje u slične detalje analizirao. Autorka takođe pokazuje koliko su horor filmovi pogodni kao posrednik kojim će publika razviti empatiju prema prebroditeljkama nasilja, budući da su uglavnom one glavni likovi u njima.
Svi u sebi nosimo strahove različite vrste, ali tek progovaranje o njima ih uzdiže na nivo kolektivnog odnosno političkog problema čijim se razrešenjem možemo baviti. Kada naše strahove zadržavamo za sebe, ostajemo izolovani i nemoćni. Zbog toga su distopija i horor toliko subverzivni žanrovi, jer ne dozvoljavaju da problemi ostaju zakopani, oni moraju izbiti na površinu glasnim vriskom. A nakon što neko od nas krene da vrišti, možda je revolucionrno pridružiti se tom vrisku, jer ako nas ima dovljno glasnih onda shvatamo da se nema čega bojati.
***
Ovaj tekst originalno je objavljen u Vogue Adria (decembar 2025). Sve tekstove koje smo pisale za Vogue Adria pogledajte klikom na tag dole, ili ovde.